Ljubica ima završena dva fakulteta i sprema doktorat, a 10 godina ne može da nađe posao

"Kada sam otišla na biro, žena za šalterom mi je rekla: Ti nemaš ovdje šta da radiš."


ljubica
Foto: Nova.rs

Natprosječno inteligentna, obrazovana, duhovita, ali bez posla već deset godina samo zato što ima cerebralnu paralizu. Ovako bi mogla da se opiše Beograđanka Ljubica Vladušić (37), čija borba za radno mjesto traje otkad je završila fakultet, tačnije otkad je stekla dvije diplome, a na pragu je i treća.

Ljubica je završila Geografski fakultet i master studije. Onda je riješila da se oproba u novinarstvu, pa je završila master studije na Fakultetu političkih nauka. A onda se ponovo vratila turizmu tako što je upisala doktorske studije na Geografskom fakultetu.

GLEDAJ STUDOMAT.TV

TVoj vodič kroz studentski život!

Iako će u narednom periodu dobiti još jednu diplomu i to ne bilo koju nego sa zvanjem doktora nauka, Ljubici to očigledno ništa ne znači pošto godinama muku muči da pronađe posao.

Za Nova.rs Ljubica priznaje da se često pita da li je problem u njoj ili jednostavno nema sreće.

 – Godinama ne uspijevam da se snađem, pa se pitam da li je do mene, možda sam smotana ili jednostavno nemam sreće. Ne znam, ali dođe taj trenutak kada čovjeku više dozlogrdi. Tapkate u mjestu, nemate mogućnosti da se pokrenete. Tako se ja trenutno osjećam. Nažalost, invalidu je jako teško da se zaposli jer firme koje tobože moraju da zaposle osobe sa smetnjama u razvoju, zapravo fingiraju. Njima je bolje da plaćaju penale nego da imaju nekog takvog radnika, priča otvoreno Ljubica.

Otkad zna za sebe, Ljubica se hrabro bori da „opstane u društvu“. Ipak, čini joj se da je društvo drugačije orijentisano prema njoj.

 – Kada sam otišla na biro, žena za šalterom mi je rekla ‘Ti nemaš ovdje šta da radiš, poslovi su bezveze, nećeš se zaposliti’. Društvo je očigledno u fazonu ‘Prihvatite bilo šta, bolesni ste, pa i ne zalsužujete bolje’. Danas je, nažalost, takva situacja, ubiju vas u pojam, pa dođete u situaciju da prihvatite bilo šta. Tužno je što svako ko ima neki zdravstveni problem, ne može da se snađe i da ispliva. Nisam srećna što ćete sada pisati o meni i što javno pričam o svom problemu umjesto da se kao čovjek normalno zaposlim.

Zbog zdravstvenog stanja, Ljubici je kretanje usporenije, pa bi tako radno mjesto moralo da bude prilagođeno njenim potrebama. A takav posao je, prema njenim riječima, upravo rad u školi.

 – Ja sam natprosečno inteligentna, to ne tvrdim ja, nego pokazuju testovi koje sam radila. Kretanje i motorika su mi usporeniji, pa moram redovno da vježbam. Pošto nemam sredstava da idem na terapije, vjježbam sama kući, pa mi je zbog toga potrebno više vremena. Zato bi mi posao u školi bio idealan jer ne bih radila osam sati dnevno, a bilo bi mi normalno plaćeno i mogla bih normalno da živim. Pritom bih imala vremena da vježbam kući. Brinem se sama o sebi, majka mi je bolesna i brinem se i o njoj. Ne daj Bože da se povrijedim, niko mi ne bi mogao pomoći.